Uvod

Upotreba de (的) u kineskom jeziku često deluje jednostavno na prvi pogled, ali se u praksi nekada pokazuje kao zahtevnija gramatička tema za učenike. Uči se veoma rano, često na prvim časovima, ali se njena prava logika obično shvati mnogo kasnije. Razlog je jednostavan: 的 nema jedan jasan prevod, već preuzima više funkcija koje u srpskom i drugim evropskim jezicima obavljaju padeži, prisvojni pridevi, predlozi ili čak cele zavisne rečenice.

U ovom tekstu bavimo se isključivo rečcom 的 (de), ne 得 (de) ili ne 地 (de). Cilj je da na jednom mestu objedinimo sve najvažnije upotrebe, ali na način koji je čitljiv, logičan i primenljiv i za početnike i za učenike srednjeg nivoa kineskog jezika.

Upotreba de (的) u kineskom jeziku: šta znači karakter 的 i kako se koristi

U kineskim gramatičkim objašnjenjima, 的 se često neformalno naziva 白勺的 (bái sháo de), što bukvalno znači bela kašika. Taj nadimak nastao je zbog toga što je karakter 的 sastavljen od dva dela: 白 (belo) i 勺 (kašika), a koristi se iz vrlo praktičnog razloga: sva tri de (的, 得 i 地) izgovaraju se isto. Zbog toga Kinezi često preciziraju da govore upravo o 白勺的 (bái sháo de), kako bi bilo jasno da je reč o baš ovom de, a ne o druga dva koja imaju drugačije gramatičke funkcije.

Najjednostavnije rečeno, 的 je strukturna pomoćna rečca koja najčešće ima atributivnu funkciju. Ona povezuje opis, osobinu ili odnos sa imenicom koja dolazi posle nje. Drugim rečima, sve što stoji ispred 的 na neki način određuje imenicu iza njega.

U srpskom jeziku to bi odgovaralo konstrukcijama kao što su:

• moja knjiga
• kuća od kamena
• čovek koji živi ovde

U kineskom jeziku sve ove različite strukture vrlo često se svode na jedan isti obrazac:

nešto + 的 + imenica

Primer:

• 我的书 (wǒ de shū) – moja knjiga

Razumevanje osnovne logike iza toga kako funkcioniše upotreba de (的) u kineskom jeziku ključno je za pravilno formiranje složenijih imenica i opisa. Iako je 的 pre svega atributivna strukturna reč, u savremenom kineskom postoje i dodatne upotrebe koje nemaju atributivnu funkciju, a svaku od njih objasnićemo u nastavku teksta.

Atributivno 的: ko, čije, u vezi sa čim

Upotreba de (的) posle imenica i ličnih zamenica

Kada su imenica ili lična zamenica u funkciji atributa koji označava pripadnost iza njih se koristi 的. To je slučaj kada želimo da kažemo da nešto nekome pripada ili je u nekom odnosu sa nečim drugim. Ovo je najpoznatija upotreba de (的), a ujedno i ona koja se prva uči.

Osnovna struktura izgleda ovako:

imenica ili lična zamenica + 的 + imenica

Primeri:

• 我的手机 (wǒ de shǒujī) – moj telefon
• 老师的书 (lǎoshī de shū) – učiteljeva knjiga

Međutim, 的 se ne koristi samo za vlasništvo u bukvalnom smislu. Njime se izražavaju i širi odnosi između dve imenice.

Primeri:

• 学校的右边 (xuéxiào de yòubiān) – desna strana škole
• 公司的产品 (gōngsī de chǎnpǐn) – proizvodi jedne firme

U ovim slučajevima 的 ne znači nečije, već ima šire značenje odnosa, koje se u srpskom može prevesti kao: u vezi sa, koji pripada ili koji je deo.

Kada se 的 izostavlja kod imenskih atributa

Kada je imenski atribut u funkciji objašnjenja, odnosno kada služi da označi vrstu, tip ili osnovnu osobinu centralne reči, 的 se u kineskom jeziku često izostavlja.

U takvim slučajevima, prva imenica ne opisuje odnos pripadnosti, već bliže definiše imenicu koja dolazi posle nje.

Primeri:

• 中国人 (Zhōngguó rén) – Kinez
• 汉语词典 (Hànyǔ cídiǎn) – rečnik kineskog jezika
• 学生宿舍 (xuéshēng sùshè) – studentski dom

的 sa bliskim odnosima

Kada imenice koje lične zamenice ili druge imenice modifikuju označavaju srodstvo, zajednicu ili bliske odnose, često se izostavlja 的, naročito u govornom jeziku.

Primeri:

• 我妈妈 (wǒ māma) – moja mama
• 我朋友 (wǒ péngyou) – moj prijatelj

Dodavanje 的 u ovakvim slučajevima nije gramatički pogrešno (npr. 我的妈妈 wǒ de māma), ali zvuči formalnije, distanciranije ili naglašenije. Zbog toga je važno razumeti da upotreba 的 ovde zavisi od bliskosti, konteksta i stila, a ne samo od gramatičkog pravila.

Upotreba de (的) posle prideva

Još jedna veoma česta upotreba de (的) jeste upotreba iza prideva ili pridevske sintagme u funkciji atributa. U tom slučaju, 的 povezuje osobinu sa imenicom.

Osnovna struktura je:

pridev ili opis + 的 + imenica

Primeri:

• 漂亮的花 (piàoliang de huā) – lepo cveće
• 很重要的问题 (hěn zhòngyào de wèntí) – veoma važno pitanje

Kod kratkih, jednostavnih prideva, naročito u svakodnevnom govoru, 的 se često izostavlja:

• 好人 (hǎo rén) – dobar čovek

Što je opis duži ili složeniji, to je prisustvo 的 prirodnije i češće.

Upotreba de (的) posle glagola

Još jedna od upotreba de (的) jeste ona koja dolazi posle glagola ili glagolske sintagma. U ovim slučajevima, 的 uvodi opis koji bismo u srpskom izrazili zavisnom rečenicom.

Struktura izgleda ovako:

glagol ili glagolska sintagma + 的 + imenica

Primeri:

• 我买的书 (wǒ mǎi de shū) – knjiga koju sam kupio/kupila
• 住在这里的人 (zhù zài zhèlǐ de rén) – ljudi koji žive ovde

Kineski jezik nema posebne reči za koji, koja ili što. Sve te funkcije preuzima 的.

Kod dužih opisa, ispred 的 može stajati i cela rečenica:

• 他昨天告诉我的事情 (tā zuótiān gàosu wǒ de shìqing) – stvar koju mi je juče rekao

Izostavljena imenica posle 的

U nekim slučajevima, imenica koja bi stajala iza 的 može se u potpunosti izostaviti, ako je jasno iz konteksta o čemu je reč ili ako se govori uopšteno. U takvim primerima, izraz koji se završava na 的 ponaša se kao imenica, iako sama imenica nije izgovorena.

Primer:

• 他的地图很清楚，你的怎么样？(Tā de dìtú hěn qīngchu, nǐ de zěnmeyàng?) – Njegova mapa je jasna, a kakva je tvoja?

U ovom primeru, izrazi 他的 i 你的 zapravo znače njegova mapa i tvoja mapa, ali se imenica 地图 izostavlja jer je već pomenuta i podrazumeva se da se na nju misli.

Isto važi i za izraze u kojima ispred 的 stoji glagol ili glagolska sintagma:

• 喜欢的 (xǐhuan de) – ono što (neko) voli
• 学中文的 (xué Zhōngwén de) – oni koji uče kineski

U ovakvim primerima, 的 i dalje povezuje opis sa imenicom, ali ta imenica ostaje neizrečena. Ona može označavati stvar, osobu, ljude ili neki drugi opšti pojam, u zavisnosti od konteksta. Ova upotreba je česta u pisanom jeziku i tipična za srednji nivo učenja.

Ostale upotrebe de (的)

U savremenom mandarinskom kineskom, 的 je pre svega atributivna strukturna reč, dok se njegove druge upotrebe javljaju u ograničenim konstrukcijama ili u govornom jeziku i ne pripadaju atributivnom sistemu.

是……的 konstrukcija

Pored atributivne funkcije, 的 se pojavljuje i u jednoj posebnoj rečeničnoj konstrukciji: 是……的. U ovom slučaju, 的 ne stoji ispred imenice i nema atributivnu funkciju, već se koristi za naglašavanje okolnosti neke radnje. Ova konstrukcija se najčešće koristi kada govornik želi da istakne kada, gde, kako ili u kom kontekstu se nešto dogodilo, pod pretpostavkom da je sama radnja već poznata ili podrazumevana.

Osnovni obrazac izgleda ovako:

subjekat + 是 + istaknuti deo + 的

Primeri:

• 我是在北京学的中文。(Wǒ shì zài Běijīng xué de Zhōngwén.) – Kineski sam učio u Pekingu.
• 他是昨天来的。(Tā shì zuótiān lái de.) – On je došao juče.

O ovoj konstrukciji i njenim pravilima upotrebe detaljnije govorimo u posebnom tekstu posvećenom 是……的 rečenicama.

的 na kraju rečenice (pragmatička upotreba)

Rečca 的 može se pojaviti i na kraju rečenice, gde nema atributivnu funkciju i ne povezuje opis sa imenicom. U ovoj upotrebi, 的 se koristi kao pragmatička ili diskurzivna rečca, najčešće u govornom kineskom jeziku.

的 na kraju rečenice najčešće se koristi da:

• naglasi ili potvrdi informaciju,
• ublaži ton izjave,
• izrazi govornikov stav, objašnjenje ili blagu emotivnu nijansu.

Ovakva upotreba 的 ne menja osnovno značenje rečenice, već daje dodatnu informaciju o tome kakav govornik ima stav prema onome što govori. Ova konstrukcija posebno je česta u svakodnevnom govoru, dok se u formalnom pisanom jeziku koristi znatno ređe.

Primeri:

• 他不去的。(Tā bú qù de.) – On sigurno ne ide. / On neće ići (to je tako).
• 我知道的。(Wǒ zhīdào de.) – Znam (to). / Znam, naravno.

U ovim primerima, 的 ne dodaje novo gramatičko značenje sadržaju rečenice, već funkcioniše kao pragmatički signal kojim govornik potvrđuje, objašnjava ili emocionalno obeležava svoju izjavu.

Najčešće greške u upotrebi 的

Početnici često koriste 的 prečesto, jer pokušavaju da ga mehanički ubace svuda gde bi u srpskom jeziku stajalo „-ov“, „-in“ ili „koji“. S druge strane, učenici srednjeg nivoa ponekad izostavljaju 的 i tamo gde je neophodno, naročito u složenim opisima i glagolskim atributima.

Česta greška je i nekritično izostavljanje 的 u izrazima gde se dve imenice nalaze jedna uz drugu, bez razumevanja da li prvi deo izraza označava vrstu ili konkretan odnos. Upravo zbog toga nije dovoljno zapamtiti pravilo ovde ide 的, ovde ne ide, već je važno razumeti šta opisuje šta u rečenici i kakav odnos govornik želi da izrazi.

Zaključak

Ako treba zapamtiti samo jednu stvar o rečci 的, onda je to sledeće: 的 povezuje atribut sa imenicom. Bez obzira na to da li izražava pripadnost, osobinu, radnju ili apstraktni pojam, njegova osnovna funkcija uvek ostaje ista. Kada se sagleda u celini, upotreba de (的) u kineskom jeziku ne zasniva se na pamćenju pravila, već na razumevanju odnosa između opisa i imenice.

Kada počnemo da ga posmatramo kao strukturnu pomoćnu rečcu, a ne kao „reč bez prevoda“, 的 postaje daleko razumljiviji i prirodniji deo kineskog jezika.

 

Za još tekstova poput ovog o temi upotreba de (的) u kineskom jeziku, pratite blog i Kineski sa Minom na Instagramu gde delim savete, primere i objašnjenja iz kineske gramatike.